Allah, dž.š., kaže: “Pitajte učene ako ne znate.” Često, u toku proučavanja islama, nailazim na ljude koji veoma olako govore o Allahovoj, dž.š., vjeri. Proglašavaju halalom ono što njima izgleda kao halal a haramom ono što misle da je haram. Isti ti ljudi, koji su stekli lažni ugled kod ljudi proglašavajuci stvari halalom i haramom, često koriste bid’at kao izgovor kako bi izbjegli pitanje na koje ne znaju odgovor I kako bi kod ljudi zadržali taj status “šejha”. Ti ljudi, koji neće da se “ponize” zbog islama i da upitaju ulemu, zacrtali su sebi i ljudima koji ih slijede da je svaka novotarija zabluda. Čak i to pitanje koje toliko koriste nisu proučili već su se usudili da i o tome govore bez konsultovanja uleme.
Nasuprot njima, najveći učenjaci ovog ummeta uvijek su se oslanjali na druge učenjake i nisu se stidjeli da pitaju. Prenosi se da je Abdullah ibn Mubarek rekao: “Da me Allah, dž.š., nije pomogao Ebu Hanifom i Šafijom, r.a., ja bih bio kao ostali ljudi.”[1] Kaže Sufjan ibn Ujejne: “ Prvi ko me je podučio hadisu i načinio me muhaddisom je Ebu Hanife.”[2] Kaže Abdullah ibn Vehb: “Sreo sam tri stotine i šezdeset alima ali da nije bilo Malika i Lejsa zalutao bih u nauci.”[3] Kaže Imam El Kevseri: “Ibn Asakir je spomenuo ovaj govor od Ibn Vehba i u njegovom rivajetu on glasi ovako: “Da nije bilo Malik ibn Enesa i Lejs ibn Sa’da ja bih propao, mislio sam da se radi po svemu što nam je došlo od Poslanika.” Kaže el Kevseri: “Kao što se to desilo mnogim prenosiocima hadisa koji nisu znali fikh pa nisu znali po čemu se radi a po čemu ne.”[4]
Nakon što smo naveli primjere nekih od najvećih učenjaka ovog ummeta i pokazali da se ti učenjaci i pored stotina hiljada hadisa koje su poznavali nisu usuđivali da sami govore o Allahovoj vjeri, i ukazali da oni sami govore da puko poznavanje hadisa ne vodi na pravi put, da navedemo šta se prenosi o bid’atu i šta islamska ulema kaže o njemu.
Kaže Džabir, r.a.: “Kada bi Poslanik, a.s., držao hutbu, pocrvenele bi njegove oči i povisio bi svoj glas pa bi rekao: “ Najbolji govor je Allahova knjiga a najbolja uputa je uputa Muhameda, a najgore stvari su novotarije, svaka novotarija je bid’at a svaki bid’at je zabluda.”[5]
Kaže šejh, muhaddis Hidžaza, Muhammed ibn Alevi El Maliki: “Mi nalazimo mnoge hadise koji su u potrebi za objašnjenjem od strane uleme. Od primjera za to je i hadis: “ Svaki bid’at je zabluda…” kojeg je neophodno objasniti jer se ovaj hadis odnosi samo na pokuđene bid’ate odnosno one koji se kose sa šerijatskim pravilima. Ovo ovakvo obraćanje koje, bukvalno, ima sveobuhvatno značenje a ustvari se odnosi samo na jednu stvar je poznato od Poslanika, a.s. Poslanik, a.s., kaže: “Nema namaza komšiji džamije osim u džamiji.” A ipak to ne znači da mu je namaz u kući neispravan jer se hadis odnosi na potpunost namaza tj. nema potpunog namaza komšiji džamije osim u džamiji. Od primjera ovakvog Poslanikovog obraćanja je i hadis: “Niko od vas neće vjerovati sve dok ne bude želio svome bratu ono što želi sam sebi.” Koji znači: “Niko neće biti potpunog imana sve dok ne bude želio svom bratu ono što želi sam sebi.”[6]
Kaže Aiša: “Kaže Božiji Poslanik, a.s.: “ Ko ubaci u našu vjeru, nešto što nije od nje, to mu se odbacuje.”[7]
Kaže Šejh Vehbi Sulejman Gavudži El Albani: “Kaže Islamska ulema: “Bid’at koji je spomenut u hadisima je nešto novo što je ubačeno u vjeru a što je u suprotnosti sa osnovama vjere ili nema nikakve veze sa osnovama vjere i nije u granicama pravila koje je islam postavio, ili se ne slaže sa pravilima vjere.”
Na osnovu ove definicije, oni su postavili šartove koji se moraju ispuniti da bi nešto bilo bid’at o kojem govori Božiji Poslanik u ovim hadisima:
1.) Da taj bid’at bude u vjeri odnosno u ibadetima ili propisima
2.) Da se suprotstavlja osnovi od osnova vjere, da ne bude u okviru njenih granica i da se ne slaže sa pravilima vjere jer ono što je u okvirima tih pravila ne ulazi pod Poslanikove riječi : “ Svaki bid’at je zabluda.”[8]
Kaže Imam Šafija: “Bid’at ima dvije vrste: Pohvaljeni i pokuđeni. Ono što se slaže sa Kur’anom i sunnetom to je pohvaljeno a ono što se suprotstavlja Kur’anu i sunnetu to je pokuđeno.”[9]
Kaže Ibn Hadžer El Askalani tumačeći riječi Omera: “Divan li je ovo bid’at.”: “Bid’at u jeziku znači ono što je izmišljeno a što nije postojalo ranije, a u šerijatu se upotrebljava u značenju onoga što je u suprotnosti sa sunnetom pa tada biva pokuđeno. Tumačenje toga je: Ako bude od onoga što se smatra pohvaljenim u šerijatu, onda je pohvaljen, ako bude od onoga što se u šerijatu smatra pokuđenim onda je pokuđeni, a ako ne bude ni od prve ni od druge vrste onda je mubah.”[10]
Kaže Ebu Bekr Ibnul Arebi, tumaćeći hadis: “Čuvajte se novotarija.”: “Znajte, Allah vas podučio, da se novotarije dijele na dva dijela: Novotarije koje nemaju osnovu, koje su zasnovane samo na strastima i sosptvenoj volji, i ovo je pokuđena vrsta novotarija; i novotarije koje su izmišljene na osnovu prethodnih primjera a ovakve novotarije su sunneti pravednih halifa i dobrih imama.
Znaj da stvar nije momentalno pokuđena ako se za nju kaže da je bid’at ili novotarija, u jezičkom ili terminološkom značenju. Allah, dž.š., je rekao:
(مَا يَأْتِيهِمْ مِّن ذِكْرٍ مِّن رَّبِّهِمْ مُّحْدَثٍ إِلاَّ ٱسْتَمَعُوهُ وَهُمْ يَلْعَبُون َ )
“I ne dođe im nijedna nova opomena od Gospodara njihova kojoj se, slušajući je, ne podsmjehuju”[11]
I kaže Omer, r.a.: “Divan li je ovo bid’at.”
Pokuđeno od bid’ata je ono što se suprotstavlja sunnetu a pokuđeno od novotarija je ono što vodi u zabludu.”[12]
Kaže Imam Izuddin ibn Abdusselam u svojoj knjizi El Kavaid: “Bid’at je podijeljen na vadžib, haram, mendub, mekruh i mubah. Način raspoznavanja između različitih vrsta bid’ata je podvrgivanje tih novih stvari šerijatskim pravilima. Pa ako bude spadao pod pravila vadžib stvari onda je vadžib, ako spada pod pravila harama onda je haram, menduba mendub, mekruha mekruh a mubaha mubah. Primjer vadžib bid’ata je bavljenje gramatikom koja nam pomaže da razumijemo Kur’an i hadis Božijeg Poslanika, a.s. Očuvanje šerijata je vadžib a on se ne može sačuvati bez uvođenja gramatike. Ono bez čega se ne može upotpuniti vadžib je vadžib pa je tako izučavanje gramatike vadžib. Drugi primjer vadžib bid’ata je učenje nepoznatih riječi iz Kur’ana i Sunneta. Treći je zapisivanje akaida i zapisivanje osnova fikha. Četvrti bid’at je nauka hadisa, odlikovanje ispravnog od neispravnog i sl. Zatim, od haram bid’ata su novi pravci u islamu poput kaderija, mudžessima, džeberija i sl. Dok je, sa druge strane, odgovor ovim sektama bid’at koji je vadžib. Od pohvaljenih bid’ata je izgradnja škola i puteva kao i svako dobro djelo koje se nije radilo u prvo doba islama. Od mendub bid’ata je teravija, određivanje pravila tesavvufa, rasprave i sl. Ako se time želi postići Allahovo, dž.š., zadovoljstvo. Od mekruh bid’ata je preterano uljepšavanje džamija, mushafa i sl. i, na kraju, od mubah bid’ata je rukovanje nakon namaza, korišćenje određenih jela i određene odjeće za pojedine prilike i sl.”[13]
Kaže Ibn Esir: “Bid’at ima dvije vrste: Bid’at koji poziva dobru i bid’at koji poziva u zabludu. Ono što se suprotstavlja Allahovim i Poslanikovim naredbama je pokuđeni bid’at a ono što je u okviru opštih intencija šerijata ili je od onoga na šta je podsticao Allahov Poslanik, a.s., onda je to pohvaljeni bid’at. Ono što ne bude imalo primjer u prošlosti, kao različite vrste dobrih djela, to je takođe od pohvaljenih novotarija.”[14]
Kaže Ahmed ibn Hadžer El Hejsemi: “Bid’at je, u jeziku, ono što je izmišljeno, a u šerijatu je to ono što se suprotstavlja naredbi šerijata bez obzira bila ta naredba opšta ili posebna.”[15]
Kao što se vidi iz prethodno navedenih citata, hadis: “Svaki bid’at je zabluda…” je ograničen i odnosi se samo na pokuđeni bid’at, onaj koji se suprotstavlja šerijatu a mi ćemo, kako bismo još više potvrdili tu činjenicu, navesti par bid’ata koji su pohvaljeni a koji su izmišljeni od strane ashaba.
Prenosi se od Ebu Hurejre da je Poslanik, a.s., rekao Bilalu, prije sabah namaza: “ O Bilale! Pričaj mi u tvom najdražem djelu koje si uradio u islamu? Zaista sam čuo kuckanje tvojih nanula u Džennetu.” Pa je Bilal, r.a., rekao: “Nisam uradio djelo meni draže od toga da nisam uzeo abdest, danju ili noću, a da nisam sa tim abdestom klanjao ono što mi je propisano.”[16]
U hadisu kod Tirmizija se kaže: “Sa čime si me pretekao u Džennetu?” Pa je rekao: “Nikada nisam proučio ezan a da nisam klanjao dva rekata, i nikada nisam izgubio abdest a da ga nisam ponovo uzeo i klanjao dva rekata smatrajući da mi je Allah, dž.š., to naredio.” Pa je Poslanik, a.s., rekao: “ Time si to postigao.”
Kaže Ibn Hadžer u komentaru tih hadisa: “Iz ovih hadisa se razumije da čovjek može sam da određuje vrijeme nekih ibadeta.”[17]
Kaže Gavudži: “Iz ovog hadisa se jasno vidi da je on klanjao namaz nakon abdesta i smatrao da mu je to naređeno bez ikakve šerijatske naredbe o tome.”[18]
Bilježe Buhari i Muslim od Rufa’ah ibn Rafi’a da je rekao: “Klanjali smo za Božijim Poslanikom pa kada se podigao sa ruku’a rekao je: “Semi’allahu li men hamideh” pa je čovjek iza njega rekao: “Rabbena ve lekel hamd hamden kesiren tajjiben mubareken fihi.” Kada je završio namaz, Poslanik upita: “Ko je ovo rekao?” Pa čovjek reče: “ Ja, o Božiji Poslaniče.” Poslanik, a.s., tada reče: “ Video sam trideset i nekoliko meleka kako se natječu ko će je prvi zapisati.”[19]
Kaže Ibn Hadžer El Askalani: “Ovim se dokazuje da je u namazu dozvoljeno uvesti zikr koji se ne suprotstavlja onome što je preneseno, i dokazuje da je dozvoljeno zikr učiti naglas ako on ne ometa druge.”[20]
Bilježi Buhari od Enesa, r.a.: “Imamio je u Mesdžidul Kuba čovjek od Ensarija, kada god bio učio u namazu učio bi suru Kul Huvallahu a zatim posle nje još jednu suru. To je radio na svakom rekatu pa su mu njegovi drugovi prigovorili: “Ti uvijek počinjes ovom surom, pa, kao da ti ona nije dovoljna učiš još jednu pored nje. Ili uči samo nju ili je ostavi i uči drugu!” Pa im je rekao: “ Neću da je ostavim! Ako volite da vam ja imamim onda ću imamiti a ako mrzite onda ću vas ostaviti.” Međutim, oni su smatrali da je on jedan od njihovih najboljih ljudi i nije im bilo drago da im imami neko drugi. Kada im je došao Poslanik, a.s., spomenuše mu to pa on reče: “O ti, šta te sprečava da učiniš ono što od tebe traže tvoji drugovi? I šta te navodi na to da uvijek, na svakom rekatu, učis ovu suru?” Pa čovjek reče: “O Poslaniče, ja je volim.” Poslanik mu onda reče: “Tvoja ljubav prema njoj će te uvesti u Džennet.”[21]
Vidimo iz ovog hadisa da je ovaj ashab u namaz uveo nešto što nije radio Božiji Poslanik, a.s., a Poslanik mu to nije zabranio već mu je to potvrdio i odobrio. Da je sve ono što nije radio Božiji Poslanik novotarija i bid’at, Poslanik, a.s., mu to sigurno ne bi odobrio riječima: “Tvoja ljubav prema njoj će te uvesti u Džennet.” već bi se na njega naljutio kao što se ljutio kada bi neko učinio neko loše djelo.
Bilježi Buhari od Ebu Seid El Hudrija da je grupa ashaba došla do nekog od arapskih plemena koje ih nije ugostilo. Dok su bili u blizini tog mjesta, razbole se jedan od glavešina tog plemena od ujeda škorpije pa ljudi upitaše ashabe: “Imate li neki lijek za ovo ili neku rukju?” Oni rekoše: “Niste nas ugostili pa vam nećemo pomoći sve dok nam ne date od vaših ovaca.” Nakon što im obećaše jedan deo stada, jedan od ashaba poče učiti Fatihu pljuckajući pa čovjek ustade zdrav. Nakon toga, ljudi im dadoše od stada pa ashabi rekoše: “Nećemo ovo uzeti sve dok ne upitamo Božijeg Poslanika, a.s. Kada dođose do njega, upitaše ga o tome pa se on nasmija govoreći: “ Otkud si znao da je ona lijek?! Uzmite i dajte meni jedan deo.”[22]
I iz ovog hadisa vidimo da je ashab učinio nešto što nije radio Božiji Poslanik pa mu on ipak nije rekao: “To je bid’at, zabluda!” a da je svaki bid’at zabluda, kako to govore vehabije, Poslanik, a.s., im se sigurno ne bi nasmijao i sigurno ne bi potvrdio njihov postupak.
Kaže Šejh Abdullah Mahfuz El Hadad Ba’levi: “Jasno je iz ovoga da ashab nije znao za propisanost učenja Fatihe kao rukje već je to njegov idžtihad u kojem nije bilo ničega što se suprotstavlja propisanom. Ovo je Poslanikov sunnet, potvrđivanje dobrog čak iako on sam to nije radio.”[23]
Bilježi Ebu Davud od Ibn Omera: “Poslao nas je Božiji Poslanik, a.s., u izvidnicu pa su se ljudi razbježali. Pa smo rekli, kada smo pobjegli: “Šta da radimo, pobjegli smo sa bojnog polja I zaslužili ljutnju.” Pa smo rekli: “Ućićemo u Medinu po noći da nas niko ne vidi.” Kada smo ušli, rekosmo: “ Otićićemo kod Božijeg Poslanika, pa ako nam ima tevbe da se pokajemo a ako nema da odemo iz Medine.” Pa smo sjeli kod Poslanika, prije sabaha, pa smo mu rekli: “O Poslaniče, mi smo pobjegli?” Pa nam je prišao i rekao: “Ne, nego ste vi oni koji bježe svom imamu želeći mu samo dobro.” Pa smo mu prišli i poljubili ga u ruku pa je on rekao: “Mi smo grupa muslimana.”[24]
Vidimo i iz ovog hadisa da im je Poslanik, a.s., odobrio nešto što on nije radio, pa gdje su oni koji svaki bid’at smatraju zabludom, da im pružimo ruku, da je izljube i da se pokaju!!
Zatim, od bid’ata koje su uveli ashabi je sakupljanje Kur’ana:
Bilježi Buhari od Zejd ibn Sabita: “Ebu Bekr, r.a., pozvao me odmah nakon smrti onih koji su na Jemami pali kao šehidi. Kod njega se nalazio i Omer. Ebu Bekr mi tada reče ove riječi: “Došao mi je Omer i zabrinuo se radi toga što je u žestokom boju na Jemami palo vrlo mnogo hafiza, a i na drugim ratištima će ove hafize stignuti ista sudbina. Postoji bojazan da bi se mnogo Kur’ana moglo izgubiti pa mi je preporučio da naredim da se Kur’an sabere i zapiše u jednu zbirku. Rekao sam mu onda: “Omere, kako ću ja učiniti nešto što Božiji Poslanik, a.s., nije uradio. Omer je, zaklinjući se, govorio da je ovo dobro, i ustrajno to od mene tražio sve dok mi Sveznajući Bog nije dao da i ja shvatim to, i srce mi je radi toga veselo i zadovoljno. I ja se priključujem Omerovom mišljenju. Ti si mlad i pametan čovjek i ti protiv ovoga nećeš imati šta da kažes. Ti si pisao objavu koja je dolazila Poslaniku. Sakupi Kur’an po redu!” Na ovo, Zejd reče: “Kako ćete vi učiniti nešto što nije učinio Poslanik?” Ebu Bekr odgovori: “Boga mi je ovo jedno dobro djelo.” Da su mi natovarili čitavu planinu ne bi mi od toga teže bilo. Stalno sam se obraćao Ebu Bekru da to ne čini. Kako je Svemogući dao Ebu Bekru i Omeru da njihov razum ovo prihvati i da im srca ispuni radošću, tako je, to isto i meni dao i ja sam to prihvatio i bio sam srećan i zadovoljan. Ja sam zbirku Kur’ana napisao sa datulinih listova i sa tankih kamenih ploča te iz pamćenja hafiza pa sam zadnji pronašao ajet “Lekad dža’ekum resulun min enfusikum aziz” kod Huzejme. Zbirka je bila kod Ebu Bekra sve dok je bio živ pa kod Omera sve do njegove smrti pa posle kod Hafse, ćerke Omerove.”[25]
Zatim, od primjera za lijep bid’at je hadis od Abdurrahmana: “ Izašao sam se Omerom jedne noći mjeseca Ramazana u džamiju i video da ljudi klanjaju u različitim grupama, jedan čovjek klanjaše sam, drugi sa malom grupom iza sebe. Tada Omer reče: “Po mom mišljenju, bolje je da okupim te ljude oko jednog imama.” Pa ih okupi oko Ubejj ibn Ka’ba. Potom, druge noći, ponovo izađoh sa njim a ljudi klanjahu iza svog učača. Na to Omer reče: “Divan li je ovo bid’at, ali ono što oni prespavaju bolje je od onoga u čemu klanjaju – želeći zadnji deo noći jer su ljudi klanjali u prvom dijelu noći.”[26]
Bilježi Ebu Davud sa dva sahih seneda od Enes ibn Malika da je on, kada bi proučio Kur’an sakupio svoju porodicu i svoju djecu i molio za njih.[27]
Kaže Imam Nevevi: “I lijepo je prisustvovati medžlisu u kojem se završava učenje cijelog Kur’ana.”[28]
Prenosi se od Ebu Medine Ed Darimija da je rekao: “Dva čovjeka od ashaba Allahovog Poslanika kada bi se sreli ne bi se razdvojili dok jedan drugom ne bi proučili sulu El Asr.”[29]
Bilježi Ahmed u Zuhdu od Ebu Hurejre: “Ja činim istigfar svakog dana dvanaest hiljada puta a to je naspram mojih greški.”[30]
Kao što smo vidjeli, mnogi ashabi su uvodili novotarije u islam pa zar su oni u zabludi? Zar oni nisu dovoljan primjer za slijeđenje nego trebamo slijediti ljude koji su došli stotinama godina poslije njih i proglasili svaki bid’at zabludom a time i ove ashabe pozivačima u zabludu?
Ashabi se uvodili bid’ate koje su oni smatrali pohvaljenim jer je Poslanik, a.s., u mnogim sahih hadisima rekao da postoje pohvaljeni i pokuđeni bid’ati. Samo podjelom bid’ata na pohvaljene i pokuđene možemo spojiti između svih hadis akoji su došli na tu temu.
Prenosi Džerir ibn Abdullah El Bedžli, r.a., da je Poslanik, a.s.,. rekao: “Ko u Islam uvede neku lijepu novotariju, biće za nju nagrađen i imaće nagradu svakog onog ko je bude činio poslije njega, s tim da se od njihove nagrade neće ništa oduzimati, a ko u Islam uvede neku ruznu novotariju, biće za nju kažnjen i snosiće grijeh sviju onih koji to budu činili poslije njega, a od njihovih se grijeha neće ništa oduzimati .”[31]
Kaže Nevevi: “U ovom hadisu je podsticaj na činjenje dobra koje niko prije nije činio i ubacivanje lijepih novotarija i u njemu je upozorenje od loših stvari. Ovim hadisom se sužava značenje hadisa “Svaki bid’at je zabluda…” i objasnjava da se taj hadis odnosi samo na pokuđene bid’ate.”[32]
Bilježi Ibn Madže od Ebu Hurejre: “Ko izmisli dobro pa bude praćen u njemu imat će potpunu nagradu i od nagrade onih koji ga budu pratili u tom dobru a njihove nagrade se neće umanjiti. A ko izmisli zlo pa bude praćen u njemu imaće potpunu kaznu i kaznu onih koji ga slijede a njihova kazna se neće umanjiti.”[33]
Prenosi se od Enesa, r.a., da je Poslanik, a.s., rekao: “Koji god daija bude pozivao u zabludu pa ga budu pratili u toj zabludi, imaće grijeh svih onih koji ga prate a njima se neće umanjiti, a koji god daija bude pozivao u dobro pa ga budu pratili u tom dobru, imaće nagradu onih koji ga slijede a njima se ona neće umanjiti.”[34]
Zatim, hadis od Aiše: “Ko ubaci u ovu našu vjeru, nešto što nije od nje, to mu se odbacuje.”[35] je dokaz da nije svaki bid’at zabluda. Kaže šejh Abdullah es Siddik: “Ovaj hadis sužava hadis: “ Svaki bid’at je zabluda…” i jasno pojašnjava njegovo značenje jer, da je svaki bid’at zabluda, bez izuzetaka, onda bi Poslanik, a.s., rekao: “Ko ubaci nešto u našu vjeru to mu se odbacuje.” Međutim, kada je rekao: “… nešto što nije od nje” ukazao nam je na to da postoje dvije vrste bid’ata: Ono što nije od vjere a to je ono što se suprotstavlja njenim pravilima, i ono što je od vjere a to je ono što je u okviru pravila vjere i to je lijepi bid’at.”[36]
Bilježe Ahmed, Ebu Davud i Ibn Ebi Šejbe od Muaz ibn Džebela da je rekao: “Mi smo, kada bi neki čovjek zakasnio na namaz, pokazivali: “Propustio si to i to.” Pa bi on to nadoknadio pa bismo bili na ruku’u i na sedždi i na stajanju i na sjedenju[37] Pa sam ja došao a prošao mi je deo namaza pa su mi pokazali šta sam propustio a ja sam rekao: “ Ja ću klanjati onako kako oni klanjaju” – pa sam klanjao za njima, a kada je Poslanik, a.s., predao selam, ja sam ustao i naklanjao ono što mi je prošlo. Zatim se Poslanik, a.s., okrenuo ljudima i rekao: “Ko je rekao to i to?” Pa su ljudi rekli: “Muaz ibn Džebel” Pa je rekao: “Uveo vam je u vjeru nešto pa prihvatite to. Kada neko od vas dođe a prošlo mu je nešto od namaza neka klanja za imamom pa kada imam završi neka naklanja ono što mu je prošlo.”[38]
Zatim, od dokaza za postojanje lijepih bid’ata je i Poslanikova tuga za Hubejb ibn Adijj El Evsijem iako je Hubejb ubacio novotariju “Salatul Mevt”[39] “[40]
Nakon što smo objasnili bid’at i njegove podjele, smatram veoma važnim da objasnimo i da nije sve što nije radio Božiji Poslanik zabranjeno i novotarija a to ćemo učiniti kroz govor imama Vehbi Sulejman Gavudžija El Hanefija koji kaže:
“Čudim se ljudima koji kažu da je sve što nije radio Božiji Poslanik bid’at i zabranjeno a isti ti ljudi voze skupa auta, stanuju u velikim kućama, nose brojne diplome i zvanja, ispituju učenike u školama, daju im ocjene i obaraju ih. Negiraju sve što nije radio Božiji Poslanik a sami čine na stotine takvih stvari. Prave izuzetke a znaju da Poslanik, a.s., to nije radio a posle prigovora uleme kažu: ”Bid’at je samo novotarija u vjeri.” Međutim, mi smo ranije objasnili, navodeći mnoge dokaze, da je ono što je ubaceno u vjeru a u okviru je njenih pravila dozvoljeno i prihvatljivo, pa ne ostaje tim ljudima osim da prihvate istinu. Ostaje nam da objasnimo da Poslanikovo, a.s., odbacivanje nečega ne znači momentalno i pokuđenost toga. Kada je ulema usula nabrajala ahkam teklifijje ona nigdje nije spomenula terk - odbacivanje. U El Vedžizu se kaže: “Hukm Teklifi se dijeli na sedam vrsta: Farz, Vadžib, Mendub, Haram, Mekruh Tahrimen, Mekruh Tenzihen i Mubah.”[41] I to je stav cjelokupne uleme hanefijskog mezheba dok učenjaci ostalih mezheba ahkam teklifijje dijeli samo na pet vrsta. Niko od uleme, kao što vidimo, nije terk učinio šerijatskim propisom pa kako onda neki ljudi sve ono što je odbačeno smatraju bid’atom?
Istina je, da je ono što je odbačeno nekada mubah, nekada mustehab a nekada sunnet.
Odbacivanje i nerađenje nekada biva odbacivanje pohvaljenih stvari kao što su npr.: Učenje sure Ihlas na svakom rekatu, razni zikrovi i sl. Poslanik, a.s., nikada nije učio suru Ihlas na svakom rekatu ali to ipak nije bid’at i pokuđeno a prenosi se od nekih ashaba. Pa, ako je Poslanikovo nerađenje nečega propis, zar nisu ashabi najpreči da rade po njemu? Zar bi ashabi radili nešto što nije radio Božiji Poslanik ako je sve ono što on nije radio zabranjeno?
Ono što je ostavljeno nekada biva i od sunnet stvari koje su ostavljene zbog otklanjanja poteškoće od ummeta i straha da im se to ne propiše kao farz. Primjer za to je Teravih namaz u džematu. Opštepoznato je da je Poslanik, a.s., klanjao teraviju par puta a zatim je ostavio iz straha da ona ne bude propisana kao farz namaz.
Poslanikovo odbacivanje nekada biva čisto iz razloga što se njemu lično nešto nije sviđalo iako je ta stvar dozvoljena. Poslanik, a.s., nikada nije jeo meso jazavca i odbio ga je kada su mu ga ponudili ali ipak to nije zabranjeno.
Zatim, ostavljanje nekada biva iz zaborava, pa hoćemo li reći da je ikindija dva rekata samo zato što je Poslanik, a.s., jednom zaboravio i umjesto četiri, klanjao samo dva rekata?
Takođe, nakada se dešavalo da Poslanik nije činio nešto zato što mu to nije palo na pamet. Poslaniku, a.s., nikada nije palo na pamet da napravi minber pa su mu ashabi to predložili što je on sa oduševljenjem prihvatio. Pa, ako je Poslanikovo nerađenje nečega propis, zar bi se ashabi usudili da ga prekrše?
Sami Džeko
[1] Tebjidus Sahifeh, str. 16.
[2] El Dževahirul Mudijjeh, 1/ 31
[3] El Medžruhin, Ibn Hiban
[4] Komentar El Kevserija na Ibn Abdul Berrov El Intika fi Fadailil Eimmetis Selasetil Fukaha, 27-28
[5] Muslim
[6] Mefahim jedžibu En Tusahhih, Sejjid Muhammed ibn Alevi El Maliki, str. 91-92., Mektebetul Asrijje, Bejrut, 2005.g.
[7] Buhari
[8] Kelimetun Ilmijjetun Hadijjeh fil bid’ati ve Ahkamuha, Vehbi Sulejman Gavudži El Hanefi, str. 215-216.
[9] Hiljetul Evlija, Ebu Nu’ajm, 9/ 113
[10] Fethul Bari, Ibn Hadžer El Askalani, 4/ 253
[11] Sura El Enbija, 2. ajet
[12] Aridatul Ahvezi, Ebu Bekr Ibnul Arebi, 10/ 146-147
[13] Kelimetun Ilmijjetun Hadijeh fil Bid’ati ve Ahkamiha, Gavudži, 218-219
[14] En Nihajetu fi Garibil Hadis, Ibn Esir, 1/ 79
[15] Et Tebjin fi Šerhil Erbe’in, El Hejesemi, str. 32.
[16] Buhari; Muslim
[17] Fethul Bari, Ibn Hadzer El Askalani, 3/ 276
[18] Kelimetun Ilmijjetun Hadijeh fil Bid’ati ve Ahkamiha, Gavudži, str. 221.
[19] Buhari, br. 799, str. 93.
[20] Kelimetun Ilmijjeh, Gavudži, str. 22
[21] Buhari, br. 774, str. 91.
[22] Buhari, br. 5736, str. 686.
[23] Es Sunnetu Vel Bid’ah, str. 39.
[24] Ebu Davud, br. 2647, Ib Ebi Šejbe, br. 4953
[25] Buhari, br. 7191, str. 836.
[26] Buhari, br. 2010, str. 226.
[27] Kešaful Kina’, Mensur ibn Junus El Behuti, 1/ 430, Darul Fikr, 1982.g.
[28] Tilavetu Kur’anil Medžid, Abdullah Siradžuddin, str. 117.
[29] Medžme’u Zevaid, Hejsemi, br. 17723, i kaže: Bilježi ga Taberani u El Evsatu a prenosioci su Sahih
[30] Metalibul Alije, Ibn Hadžer El Askalani, 4/ 94; Tezkiretul Hufaz, Zehebi, 1/ 35
[31] Muslim, hadis br. 1017; Tirmizi, hadis br. 2675; Ahmed, 4/ 357; Nesai, 5/ 75; Ibn Madže, hadis br. 203.
[32] Kelimetun Ilmijjeh, Gavudži, str. 241.
[33] Ibn Madže, br. 204, Mektebetul Ilmijje, Bejrut
[34] Ibn Madže, br. 205. Darul Džil, Bejrut
[35] Buhari
[36] Kelime Ilijje, Gavudži, str. 243.
[37] Klanjali bismo sve dok ne bismo pristigli imama
[38] Mu’džemul Kebir, Taberani, 1/ 271; Kaže šejh Gavudži: Hadis je Sahih
[39] Klanjanje dva rekata namaza pred sigurnu smrt
[40] Kelime Ilmijje, str. 246.
[41] El Vedžiz fi usuli istinbatil ahkam fi šeri’atil islamijjeh, Muhammed Abdullatif ibn Salih El Farfur, 2/ 371